„Truba u Prvom srpskom ustanku: Zvuk Slobode i Jedinstva“
Prvi srpski ustanak (1804-1813) bio je epohalni događaj u istoriji Srbije, označavajući početak borbe za slobodu i nezavisnost. U tom turbulentnom periodu, truba je postala simbol hrabrosti i jedinstva srpskog naroda, odjekujući kao glas slobode koji se prelio preko brda i dolina.
Trubači su postali neizostavni deo ustaničkih redova, noseći sa sobom ne samo muziku, već i hrabrost i inspiraciju. Njihovi zvuci postali su svojevrsna himna ustanka, pozivajući hrabre Srbe na zajedničku borbu. U ustaničkim redovima, truba je postala više od instrumenta – postala je glas otpora i vere u slobodnu otadžbinu.
Tokom bitaka i sukoba, trubači su se isticali kao heroji koji su svojom muzikom podizali moral vojnika. Njihovi tonovi su odjekivali među borcima kao podsticaj za odlučnu borbu protiv tadašnje vlasti. Truba je postala sredstvo komunikacije među ustaničkim redovima, pružajući hrabrim borcima osećaj zajedništva i snage.
Trubači su, na mnogo načina, bili svedoci i hroničari ustanka. Njihove melodije prenosile su priče hrabrosti, ali i tuge i gubitaka koje je srpski narod pretrpeo u borbi za slobodu. Njihova muzika bila je duša ustanka, donoseći hrabrost i nadu u teškim trenucima.
Ova povezanost između trube i Prvog srpskog ustanka duboko je utkana u srpsku istoriju. Ona je postala simbol hrabrosti, vere i jedinstva srpskog naroda u borbi za nezavisnost. I danas, truba je neprolazni deo srpske kulturne baštine, podsećajući nas na snagu koja leži u zajedništvu i vere u slobodu. Njeni zvuci odzvanjaju i dalje, noseći sa sobom priču o jednom narodu koji se uzdigao i odbranio svoju slobodu pod zvucima trube koja će zauvek ostati u srcima Srba.
Zanimljiva priča vezuje se za ovaj period. Naime Ahmed je služio kao trubač u srpskoj vojsci. Tokom Kumanovske bitke 24. oktobra 1912 godine, u trenutku kada se ona, kako će se ispostaviti, lomila, Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao, po sluhu, njihove trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači. Onda je opet, neopažen, prešao nazad, među srpske trupe i odsvirao signal za juriš. Njegov podvig je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu u ovoj bici. Ovaj Ahmedov poduhvat se izučavao i na vojnim akademijama. Srpska vojska je nanela Turcima poraz i otvorila put za nadiranje dolinom Vardara.
Upravo za ovaj podvig, Ahmed je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. A njegov podvig koji je bio toliko prost i jednostavan završio je u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama kao pozitivan primer lukavstva običnog vojnika. Iako se veruje da je Ahmed odlikovan za ovaj događaj tokom Kumanovske bitke to nije tačno. Naime bitka je odlučena prvog dana i tada njegova jedinica uopšte nije učestvovala u borbi dok je drugog dana vođeno tek nešto malo borbe koja svakako nije odlučila o ishodu. Ahmed je odlikovan za zasluge u ratu protiv Austrougara 1914-1915. godine ukazom FAOBr. 11123 od 15.06.1915. godine. Verovatno je reč o podvigu kada je umesto povlačenja svirao juriš ali više detalja o tome nije poznato.
Ahmed Ademović se ponosio svojim podvigom i Karađorđevom zvezdom toliko da odlikovanje nije skidao do kraja života. Meštani Leskovca pamtili su i poštovali njegovo herojstvo. U svakoj prilici i obeležavanju godišnjica Ahmed je dobijao počasna mesta i svi su mu ukazivali veliku pažnju.
Međutim starina nije imao sreće da do kraja svog života uživa u svojim zaslugama i časnom životu. Tokom Drugog svetskog rata Nemci su streljali dvojicu njegovih sinova – Redžu i Ramu.
Leskovčani su im podigli spomen obeležje u Arapovoj dolini, u podnožju Hisara, na tom mestu su Nemci 3. decembra 1941. godine streljali oko 400 do 500 Roma.
Poslednje godine života Ahmed je proveo u bedi, kod svog unuka Fadila. Umro je decembra 1965. godine u svojoj 92. godini.